Splavarenje na Drini

Od 1850.god. počinje velika potražnja za četinarskom građom, jer počinje njen izvoz. Zbog toga šume u Srbiji nisu više bezvredne kao ranije ada su se mogle slobodno krčiti, jedno su pod kontrolom još od 1820.god. i naredbe kneza Miloša pod kontrolom bile šume u kojima se mogla žiriti stoka. Tara je jako zgodna za izvoz građe jer se u neopsrenoj blizini nalazi Drina koja služi za transport trupaca. Do 1881.god. Tara je ’’ opšte narodno dobro ’’ kada se donosi prvi Zakon o šumama i od tada se javljaju oblici vlasništva nad šumama. Razgranišenje vlasništva završeno je konačno 1909.god. kada postoje : državne, opštinske, seoske, manastirske i privatne šume.

Ubrzo se pojavljuju strugare ručne i potočare, a nešto kasnije i na parni pogon, a jedna takva Josifa Trebinjca iz 1897.god. predstavlja prvi industrijski pogon u Bajinoj Bašti. Od 1965.god. počinju se koristiti moderni banseci. Tara je poečela snabdevati brojene stugare ne samo na teritoriji sreza račanskoga već i brojne duž Drine, Save ili Dunava.

Trgovaca drvnom građom ( japijom ) 1877.god. u Bajinoj Bašti bilo je 36, ali njihov broj se kasnije smanjuje. Prvi veći zakupci seče drveta na Tari bili su beogradski industrijalac Dušan Sirotanović 1893.god., a zatin i Prometna banka iz Beograda od 1902.god. Prometna banka je napravila i prvu šumsku prugu od Bukovog brda do Osluše, gde su debla otiskivana do Borove ravni, a zatim uz pomoć drvene riže ( veštačkog točila ) sve do same reke Drine na mestu sela Beserovine. Veštačlo točilo je bilo napravljeno u obliku slova ’’ C ’’ da bi se smanjila brzina balvana pri izlasku iz nejga u reku Drinu. Sistem je radio do 1909.god. kada je rasturen, a točilo je prodato za ogrev a pruga je premeštena u Alušku planinu. Na nju se nastavljala žičara koja je išla kroz kanjon Dervente i sve do Predovog krsta. Na preovom krstu formirano je čitavo malo naselje za službenike Prometne banke i radnika na seči drveta. Naselje pored koliba za stanovanje i službenih prostorije imalo je pekaru, kuhinju, kafanu, dućan i ribnjak. Kada je ponestalo stabala za seču žičara je produžena na brdo Sjenič, a zatim i do Batura i tada je bila dugačka 15 km. Puni vagoni su prirodnim padom nosili 4 m³ oblove građe, a prazni su se vraćali iz pomoć druge žice.

Po početku Prvog svetskog rata rad na žičari je prekinut, a Austorugarska vojska preuzima 1916.god. žičaru i mobiliše lokalno stanovništvo, te je oni koriste do septembra 1918.god. Prometna banaka je ponovo preuzima početkom 1919.god. i eksploatiše do 1931.god, a 1925.god. sagradila je prugu Tara – Križevac, a od Križevca do Drine vodila je žičara. Od 1928.god. posao Prometna banka premešta u selo Zaovine i sada se građa prevozi do Višegrada odakle se transportuje Drinom.

Prvi splavovi počinju od 1856.god. a snabdevali su Kneževinu Srbiju drvenom građom. Prvi splavari su slabo poznavali Drinu, pa su se pre polaska na put opraštali od rodbine kao da polaze u rat. Posebna opasnost po splavare bile su vodenice na Drini i Savi jer je bilo i smrtnih slučajeva i podbijanja splavova pod vodenice. Od 1878.god. Drina postaje granica između Srbije u Austro-Ugarske pa je svaki splavar morao imati pasoš i samo u slučaju neke nezgode mogao je svoj splav privezati za bosanski obalu Drine i nije se smeo udaljavato od obale više od 12 koraka ( toliko je bio dugačak konopac za vezivanje. Nisu smeli takođe ni razgovarati sa meštanma iz Bosne.

Poslovina sprovođenja građe do Beograd u ime Prometne banke u Bajinoj Bašti vršio je Radisav Mitrović, narodni poslanik 34 godine neprekidno i predsednik opštine. Za istoga Feniks Kanic navodi da je ovaj ’’ grof od Tare ’’ po pisanju štampe ( 1897 ) uz pristanak državnih organa 1891-93.nezakonitom sečom smrče i jele na Tari oštetio državu za oko 240.000 dinara.

Splav je pravljen od balvana  koja su iz pomoć klanfi  povezana, ali je mogao biti napravljen i od rezane građe. Transport je bilo sastavlje od većeg broja splavova, auvek su snažniji i iskusniji išli prvi. Polazak je uvek bio u ponedeljak, a jedini dan u godini kada splavari nisu radili, osim nedelje bio je sv.Nikola jer su ga svi splavari slavili kao svog zaštitnika. Građa se transportovala do Šapca Drinom, a od Sapca Savom do strugara kojih je bilo i na Dunavu. Do 1919.god splavari su se kući vraćali peške od Sremske Rače, a posebno je karakteristično drugarstvo i slolidarnost koja je bila razvijena kod ovih ljudi.

Godine 1914. splavarenje se prekida, a splavari su pomogli užičkoj vojsci da krajem avgusta pređe Drinu na mestu današnjeg mosta. Od 1916.god. do kraja rata na Drini se spalavari u ime Austro-Ugarske.

Kada je 1919.god. Prometna banaka nastavila sa radom na Tari trgovina ’’ japijom ’’ naglo se razvija. Javlja se nedostatak iskusnih splavara, pa se pojavljuje i Zagorka Božić, možda jedina žena splavar na Drini. Pored broja povećava se i veličina splavova. Od 1931.god. Prometna banaka je prešla sa Tare ka Zaovinama kao i neki drugi trgovci sa strane, a na tarskoj strani ostaje Industrijska banka iz Bajine Bašte i nekoliko manjih trgovaca iz Bajine Bašte. Velika ekonomska kriza krajem 20-tih XX pogodila je i trgovinu građom pa se sada javlja i višak splavara, a pored posla transporta građe oni počinju i sa transportom ogrevnog drveta tako da je poslao splavara postao mnogo naporniji. Iako je 1937.god. skočla cena građe nije se poboljšao položaj ranika, pa su se oni organizovali u sindikat i započeli štrajk 10.april – 15.maj 1937.god. koji je okončan tako što je vođe štrajka Miloje Rajaković, ministar socijalne politike i narodnog zdravlja koji je inače bio iz Bajine Bašte, optužio za komunizam i delatnist protiv kralja i države na sastanku sa njima, pa su oni odustali od daljeg štrajka. Vođe su i pored toga osuđene na zatvorske kazne i oduzimanje zvanja splavara, što je viši sud kasnije odbacio. Ipak Industrijska banaka je posle ovoga povećala plate splavarima

Rat je ponovo prekinuo rad, a račanska četa koja se okupila početkom avgusta 1941.god.na Tari sprečavala je ponovno započeto splavarenje. Drina ponovo počinje biti granica sada između Srbije i NDH. Početko aprila 1942.god. masa izbeglica je iz Istočne Bosne navalila da beži ispred ustaša prkeo Drine u Bajinu Baštu. Splavali su se samoinicijativno uključili u spašavanje nesrećnjika. Ipak nisu uspeli svima da pomognu jed se 5. maja dogodio stravičan masakr. Do tada su splavari od mesta DŽanići do gvozdenog mosta na Drini prebacili 18.000-20.000 ljudi. Oni su primljeni u Bajinoj Bašti, a zatim su se razišli po čitavoj Srbiji. Od maja 1942.god. splavarenej na Drini organizuju Nemci sa nemačkom zastavom na početku i oružanom pratnjom na poslednjem splavu sve radi zaštite od ustaša koji su kontrolisali levu obalu Drine. Nemci napuštaju Bajinu Baštu septembra 1944.god., a inđinjerci NOVJ tražili su građu za podizanje mosta na savi kod Beograda. I pored opasnosti od ustaša splavari iz Bajine Bašte prihvatili su izazov. Na splavovima su napravljeni zakloni od kamenja i krenuli su 15.februara 1945.god. Od Banje Koviljače nisu mogli dalje pa je građa prebačena do Šapca železnicom i dalje Savom doBeograda.

Posle rata se menjaju uslovi za splavarenje.Sečenje građe se prvo pomera ka crnogorskim planinama u slivu reke Drine, a preduzeća koja rukovode splavarenje veome često se menjaju što samo predstavlja nagoveštaj da je splavarenju došao kraj. Gradnja Zvorničkoj jezera promenila je bitno način splavarenja jer je jezero usporilo, pa čak i onemogućilo splavarenej na stari način. Ovo je poskupelo transport te se od 1951.spalavari sve manje. Konačno je prekinuto 15.juna 1963.god. početkom gradnje brane u Peruđcu. Posle ovoga splavovi su samo sporadična pojava, a poslenji azbeleženi su spustili Fočani 1974.god.

O splavarenju na Drini veoma lepo svedočanstvo ostavio je Bogdan Baštovanović u svojoj knjizi Sto godina spavarenja na Drini ( 1981 ). Sam dugogodišnji splavar građu je sakupio u razgovorima sa preživelim splavarima, ali i istrživanju splavarske arhive i literature.

    Marko Kovačević                         

 Šala kod splavara

Nekada, iako težak i naporan rad splavara bio je ispunjen mnogim dogodovštinama, pa evo nekih od njih.

Splavarilo se iz Višegrada do Zvornika, tu se za građu uzimao novac, pa ponovo za Višegrad ili Žepu, na nove splavove. U blizini mesta gde se dopremala građa jedna muslimanka se setila i od svoje dve sobe napravila konak za splavare. Imala je dve cene prenoćišta, ako hoćeš da spavaš u krevetu 5 banki a na klupi samo 1 banka. Umorni splavari većinom su uzimali krevete, misleći da će se u njima lepo odmoriti za sutrašnji povratak. Jedino je Novak Mihajlović uvek spavao na klupi i kaže: „Dam brate banku i spavam k'o čovek". Svi su se tome čudili kako, kad je već primio platu a muči se na klupi. „Nisam lud da dam 5 banki, pa da me svu noć stjenice nosaju io krevetu". Isti ovaj Novak, kako je sebe često predstavljao, Mihajlović blizu Drine, (stanovao je na ušću) jedne ratne godine bio je uhapšen od četnika. Dok je čekao na saslušanje u hodniku četničkog štaba, iz jedne kancelarije je izašao podebeo četnik. Videvši da ovaj izlazi iz zgrade, setio se, stao ispred njega i na očigled ostalih iz hodnika kao da i on treba da izaće a prikriven debelim četnikom izašao. Koračao je lagano do prvog ćoška a onda „bugija". Tako su počeli, ako se i ja dobro sećam, njegovi partizanski dani. A njegova žena Ljubica često ga je_klela. Te da Bogda ovo te da Bogda ono. „Ja sam na to navikao", govorio je Nole, „Ona meni kaže da Bogda irko, a ja njoj, vučući zemlju na te".

Đurić Slavimir - Arap, tada zaposlen u Crnom Vrhu, radio je kao odpremač građe iz raznih delova Tare i Žepe. Svaki put kad su se splavari vraćali iz Zvornika kroz Bajnu Baštu uzimali su namernice i odeću za one koji su ostali na odpremnom mestu. Tako i Slavku žena svaki put pošalje pečenu kokošku. Prvim dvema se obradovao, ali mu kod šeste- sedme, bi nešto sumljivo. Došao kući i pita: „Šta ti je ženo, jesi li poludela pokla sve kokoši" „Joj Slavko, nešto kokoši kunjaju pa ko velim da ne propadnu".

Šalili su se na svoj a i na tuđi račun splavari i šumari. Neko je proneo vest, eto u šali. da je Arap iznenada umro. Kao i svaki loš glas brzo se pročuo čaršijom. Jedino Slavku niko nije rekao da je umro. Sledećeg jutra, dok se magla još dizala već je bio na radnom mestu. Stajao je okrenut leđima kad mu prišao kolega Dojčilo Despotović i, ne sluteći da ono iz magle izbija silueta „pokojnog" Arapa. Pozdravio ga je sa dobro jutro. „Pokojnik" se okrenuo, odpozdravio i sam je se prepao gledajući izbezumljeno bledo lice svog kolege, kao da je video vampira noge ga izdaju, pada. „Šala" je nesvesno uhvatila maha da je već prvog dana pola familije obukla u crno.

Jednom prilikom vraćajući se sa Strugare na pola puta sretne se sa svojom ženom. „De  si povela kravu, Trnjina" „Izgleda da krava traži vola, pa je povela kod Dobrisava“ Arap se nasmeja pa reče: „Slušaj Trnjina ako ti hoćeš da ideš kod Dobrisava ti idi a tu kravu vrati u štalu. Nemoj da je vodiš k'o budalu za sobom".

Željka Milićević